Državni vrh Jugoslavije doživljava Nobelovu nagradu kao priznanje zemlji za neblokovsku i nesvrstanu politiku koju vodi. Dobrica Ćosić požuruje Tita da pošalje Andriću telegram kojim će mu čestitati. Na konferenciji za štampu Andrić odgovara na novinarska pitanja o Bosni i detinjstvu čime priziva sećanje na boravak u Sarajevu 1945, odlazak na majčin grob, skupštinu ZAVNOBIH-a i susrete sa Elijem Fincijem i školskim drugom Borom Jevtićem. Iz Sarajeva odlazi u manastir Guču Goru gde je proveo jedan period svoje mladosti. Povratak u 1961. Andriću donosi Titov telegram i pritisak da na njega odmah odgovori, kao i jedan čudan san koji ga vodi do saznanja da je verovatno jedini čovek na svetu koji je lično poznavao i Hitlera i Gavrila Principa.